Život Na Selu Posle Grada: Šta Sam Naučio Za Dve Godine

Ima već dve pune godine kako sam zamenio betonski blok na devetom spratu za kuću sa baštom kraj Topole. Ljudi me, naročito oni stari poznanici iz grada, često pitaju istu stvar. Da li ti je žao, Čedo, da li ti nedostaje grad, da li ti je dosadno tamo na selu. Pa sam rešio da jednom sednem i iskreno napišem šta sam za ove dve godine zaista naučio, i šta je ispalo sasvim drugačije nego što sam pre selidbe mislio.

Moj deda bi rekao da čovek ne zna gde mu je pravo mesto dok ne proba i jedno i drugo. Ja sam proživeo pune decenije u gradu, trideset i pet godina za volanom autobusa na liniji 95, a sad evo dve godine živim na selu. Pa mogu pošteno da poredim. I evo šta mi je to poređenje pokazalo, bez ulepšavanja i bez crnjenja.

Tišina je prvo što te dočeka

Kad sam prvih nedelja legao da spavam u novoj kući, nedostajala mi je, verovali ili ne, buka. Zvuči kao ludost, znam, ali tako je bilo. Toliko godina sam uveče slušao saobraćaj ispod prozora, komšije iznad glave, lift koji škripi, neku daleku sirenu, da mi je potpuna tišina u početku bila čudna, skoro neprijatna. Budio sam se usred noći baš zato što je bilo previše tiho, kao da nešto nije u redu.

A onda, polako, iz nedelje u nedelju, ta tišina je postala najlepša stvar koju imam. Sad me ujutru budi petao i ptice koje u sedam zvuče kao da drže koncert namenjen samo meni i Gordani. Uveče sednem na trem, slušam zrikavce, gledam zvezde kojih u gradu ima jedva nekoliko bledih, a ovde ih je toliko da ne znaš gde da gledaš. Toga se čovek ne zasiti nikad. To je bogatstvo koje nema cenu, a ja sam morao da dođem u šezdeset i neku da ga uopšte otkrijem.

Posla ima, ali sasvim drugačijeg

Ljudi u gradu zamišljaju da je penzija na selu sedenje u hladovini sa šeširom na glavi i čašom u ruci. Ima i toga, neću da lažem, ali ima i posla, mnogo više nego što sam očekivao. Bašta traži svoje, voćnjak sa šesnaest šljiva traži svoje, kuća stalno nešto traži, dvorište, ograda, drva za zimu. Uvek ima nešto da se uradi, od jutra do mraka ako bi čovek hteo.

Ali to je posao koji prija, i tu je sva razlika. Nije kao onaj u gradu, gde radiš samo da bi platio režije i nekako preživeo do sledeće plate. Ovde radiš pa odmah svojim očima vidiš plod svog rada, doslovno ga vidiš i pojedeš. Posadiš, pa za dva meseca jedeš. Okopaš i zaliješ, pa ti zarodi. Nakалемиš voćku, pa za par godina bereš. Taj posao te ne iscrpljuje nego te puni nečim. Vraćam se uveče u kuću umoran, ali zadovoljan, a to su, naučio sam, dve potpuno različite vrste umora.

Komšiluk kakav u gradu odavno nema

U onoj zgradi u bloku 44 živeo sam petnaest godina, a komšije sa svog sprata jedva da sam poznavao po imenu. Klimneš glavom u liftu, kažeš dobar dan, i to je sve. Ovde, na selu, prvog meseca po dolasku svi su već znali ko sam, odakle sam došao, čime sam se bavio i šta sam posadio u bašti. Donosili su nam rasad, savetovali me kad nešto nisam znao, zvali na kafu i na rakiju.

To je ta stara seoska solidarnost koju u gradu odavno više nema, a koju sam ja kao dete poznavao kod dede na selu. Kad nekom nešto zatreba, komšija prvi priskoči, bez pitanja i bez računice. Kad ja imam viška paradajza ili tikvica, podelim okolo. Kad komšiji Žiki treba ruka oko nečega teškog, ja odem da pomognem. Tako se živi, kao što se nekad svuda živelo, i to mi je možda najviše prijalo od svega, više i od tišine.

Šta mi ipak nedostaje iz grada

Ne bih bio pošten kad bih rekao da je baš sve med i mleko, jer nije, kao što ništa u životu nije. Nedostaju mi neke stvari iz grada, da priznam. Lekar nije za ćoškom kao u gradu, nego treba odvesti se do varoši, a u mojim godinama to nije sasvim nevažno. Prodavnica u selu je skromna, pa za neke stvari moraš da planiraš i da ideš u Topolu. Kad nešto zatreba hitno, uveče ili praznikom, nije kao u gradu gde sve imaš na dohvat ruke u svako doba.

Ali, ruku na srce, to su sitnice u poređenju sa onim što sam ovde dobio. A i naučio sam da se snalazim, da nabavim na vreme, da napravim zalihu, da se ne oslanjam na to da je sve odmah tu pod nosom. Posle godinu dana te gradske navike i ta gradska nestrpljivost same od sebe nestanu, i čovek se navikne na drugačiji, sporiji ritam koji je, ispostavilo se, mnogo zdraviji.

Da li bih ponovo isto uradio

Bih, bez trunke razmišljanja, i to odmah. Prodaja stana u Novom Beogradu i cela selidba bili su veliki korak, i pošteno priznajem da sam se u tim godinama pomalo plašio da li donosim pravu odluku. Lako je promeniti život sa trideset, ali sa preko šezdeset već dvaput razmisliš. O tome kako je prošla sama prodaja stana i kako smo se snašli pisao sam posebno, u tekstu zašto sam napustio Beograd, pa ko ozbiljno razmišlja o sličnom koraku, neka tamo pogleda celu priču.

Ovde hoću samo da kažem jedno, kao čovek koji je to prošao. Nikad nije kasno da promeniš život ako duboko osećaš da nisi na svom mestu. Ja sam to uradio u poznim godinama, kad mnogi misle da je sve već odlučeno i da se ništa ne menja, i jedino mi je iskreno žao što nisam smogao hrabrosti da to uradim koju godinu ranije.

Moj savet za kraj

Ako razmišljaš o selu, a nešto te koči i plaši, pitaj se samo jedno jedino pitanje. Šta ti zaista hoćeš od svojih dana koji su ti ostali. Ako hoćeš mir, zemlju pod noktima, svežu hranu sa sopstvene bašte i tišinu koja leči i telo i dušu, selo će ti to dati šakom i kapom. Ako ti je grad u krvi i ne možeš bez vreve, ostani u gradu i ne muči se. Nema tu pogrešnog izbora, ima samo onog koji je iskreno tvoj.

A kako je počela cela ova moja priča, taj put od betonskog bloka do bašte sa šljivama, ispričao sam od početka na stranici o meni. Dođi, pročitaj na miru, pa mi javi šta misliš. Uvek mi je drago da čujem ljude koji razmišljaju o istom ovom koraku, jer znam tačno kako im je.