Najčešće Greške Početnika U Bašti I Kako Ih Izbeći

Kad sam prvi put zakopao u svoju baštu, one prve godine posle selidbe iz Beograda, mislio sam da je sve to prosta stvar. Staviš seme u zemlju, zaliješ ga, i čekaš da nikne i da rodi. Pa kad mi je do leta propalo dobrih pola onoga što sam posadio, shvatio sam da zemlja ima svoja pravila, stara koliko i svet, i da ih moraš poštovati hteo ne hteo.

Greške sam pravio sve redom, jednu po jednu, kao po spisku. Ali svaka me je nečemu naučila, pa sad mogu mirne duše da vam kažem koje da izbegnete da ne biste gubili godine kao ja. Moj deda bi rekao da je najbolji učitelj sopstvena greška, ali da je pametan onaj ko uči i iz tuđih. Pa hajde da vam uštedim koju sezonu mučenja.

Greška prva: previše gusta setva

Ovo skoro svaki početnik uradi, i ja sam bio prvi. Gledaš ono sitno seme u kesici i pomisliš, ma neće sve ni da nikne, daj da stavim obilno da budem siguran. A onda, kao za inat, nikne baš sve. I biljke se onda guše jedna drugu, otimaju se za vodu, za hranu i za sunce, korenje im se zapetlja, i na kraju nijedna ne porodi kako treba. Dobiješ džunglu zakržljalih struka umesto nekoliko zdravih.

Razmak na kesici nije izmišljen da bi se seme bacalo, nego zato što svaka biljka traži svoj prostor, svoje sunce i mesta za korenje. Bolje deset zdravih struka paradajza nego trideset bolesnih i sitnih. Ja sad uvek sejem ređe nego što piše, pa ako baš sve nikne, lakše mi je da proredim i izvadim višak nego da gledam kako se dave. A ono što proredim, mlade strukove, često presadim na drugo mesto, pa ništa ne propadne.

Greška druga: davljenje vodom

Početnik misli da je voda lek za svaku muku u bašti. Vene biljka, daj vode. Žuti joj list, daj vode. Ne raste kako treba, opet voda. A vrlo često je upravo prekomerna voda kriva za sve to. Korenje koje stalno stoji u raskvašenoj zemlji počne da truli i da se guši bez vazduha, a biljka spolja izgleda kao da je žedna, iako se zapravo davi u blatu.

Naučio sam, posle dosta uginulih biljaka, da uvek proverim zemlju pre nego što uopšte dohvatim crevo. Zabodem prst, i ako je dole vlažno, ne diram makar površina izgledala suvo. O tome kako pravilno treba zalivati, kada i koliko, pisao sam posebno u tekstu zalivanje bašte leti, pa ko hoće detaljnije, neka tamo pogleda, jer je voda tema za sebe.

Greška treća: zanemarivanje zemlje

Mnogi početnici misle da je zemlja samo nešto neživo u šta se zabode biljka, kao saksija. A zemlja je živa, puna sitnih stvorenja i gliста koje rade za tebe danonoćno ako ih hraniš, a izgladne i odu ako ih ne hraniš. Početnik posadi povrće u istu iscrpljenu zemlju godinu za godinom, ne vrati joj ništa, pa se onda čudi što rod svake sledeće godine bude sve slabiji i bedniji.

Zemlja se mora vraćati ono što joj uzimaš svakim rodom. Stajnjak, kompost, zaorano lišće, pokošena trava, sve to vraća snagu i život u nju. Ja svake jeseni unesem dobar kompost, pa mi zemlja na proleće bude crna, rastresita i mirisna kao sveže mleveno brašno. O tome kako sam napravio svoju kompostanu iza voćnjaka i kako se to radi pisao sam u tekstu kako se pravi kompost, preporučujem svakom početniku da to bude prvo što nauči.

Greška četvrta: pogrešno vreme za sadnju

Nestrpljenje je veliki neprijatelj svakog baštovana, a naročito početnika. Čim malo otopli u martu i grane prvo sunce, početnik istrči i posadi paradajz i papriku napolje, pa mu prvi noćni mrazić, koji u nas ume i u aprilu, sve to pokosi za jedno jutro. A ima i onih sasvim suprotnih, koji misle da je posle aprila već kasno za sve, pa propuste celu jednu rundu letnje setve.

Svako povrće ima svoje vreme. Neke biljke vole hladno i sade se rano, neke vole toplo i čekaju maj i jun. Treba malo da naučiš taj kalendar, pa da ne ideš ni prerano ni prekasno, nego taman kad treba. Ja sam baš o tome pisao kad sam nabrajao šta sve može da se sadi u junu, jer mnogi pogrešno misle da je tada već gotova cela sezona, a ustvari je tek pola.

Greška peta: kupovina svega i svačega odjednom

Ovu grešku pravim manje ja, a više neki moji prijatelji koji su tek krenuli. Odu na pijacu ili u zadrugu, oduševe se, i kupe rasad od dvadeset vrsta povrća, pet vrsta cveća, tri voćke, i sve to nabiju u baštu od pedeset kvadrata. Onda ne stignu sve da isprate, ne znaju kojoj biljci šta treba, pa im pola propadne, a oni se obeshrabre i kažu da nemaju ruku za to.

Bolje je krenuti skromno, sa pet do šest vrsta koje voliš da jedeš i koje nisu previše prohtevne. Paradajz, paprika, krastavac, salata, boranija, malo zelena. To savladaš, naučiš njihove ćudi, pa sledeće godine dodaš još par. Bašta se gradi godinama, ne za jedno proleće, i tu nema prečice.

Greška šesta: odustajanje posle prvog neuspeha

Ovo je možda najveća i najtužnija greška od svih. Propadne ti nešto prve godine, izmrznе ti paradajz ili ti puž pojede salatu, pa kažeš, eto, nije to za mene, nemam ja ruku za baštu. A istina je da niko nema tu famoznu ruku dok je sam ne izgradi kroz greške. Bašta se uči godinama, a svaka godina, čak i ona loša, nečemu te nauči.

Ja i danas, posle ovoliko leta provedenih u zemlji, svake sezone naučim po nešto novo. Jedne godine me iznenadi bolest koju ranije nisam video, druge me obraduje sorta koja neočekivano dobro rodi. Zato i pišem ovaj blog, da podelim te lekcije i da nekom uštedim muke kroz koje sam ja prošao sam, bez ikog da me posavetuje.

Moj savet za kraj

Nemoj da te plaše greške, one su deo zanata i niko ih nije izbegao. Važno je samo da iz svake nešto poneseš, da zapamtiš šta si pogrešio, a ne da digneš ruke i odustaneš. Ko istraje kroz prve dve do tri godine, taj će posle imati baštu na koju će ceo komšiluk gledati sa malo zavisti, baš kao što sam ja nekad gledao dedinu.

A ako te zanima kako sam ja, čovek koji je trideset i pet godina vozio autobus po Beogradu i nije znao da razlikuje peršun od šargarepe, uopšte postao baštovan, ispričao sam celu tu priču na stranici o meni. Verujte, ako sam ja mogao da naučim u šezdesetoj, možete i vi, samo treba volje i malo strpljenja.