O Meni

Ko sam ja

Zovem se Čedomir Tošić, imam šezdeset tri godine, i živim na seoskom imanju pored Topole, tačnije u selu petnaest kilometara od gradskog trga. Pre nego što pomislite da sam oduvek hodao po baštu u gumenjacima i pio rakiju u podne, da vas odmah razuverim. Trideset i pet godina sam vozio autobus po Beogradu, na liniji 95, i poznavao sam svaku rupu na putu od Zemuna do Bežanije bolje nego svoje telo. Ali negde duboko u grudima sam ceo život znao da nisam za beton i asfalt, nego za zemlju i vazduh, za baštu u kojoj paradajz sazreva polako kao što treba, i za tišinu u kojoj čuješ sopstvene misli.

Kako sam završio na selu

Penzionisao sam se 2022. godine, i to je bio početak nečega što ni sam nisam očekivao. Gordana i ja smo trideset godina živeli u stanu u Novom Beogradu, blok 44, deveti sprat, šezdeset dva kvadrata koja su nam nekad bila tesna a potom postala prevelika kad su sinovi otišli. Stan je bio pristojan, komšije fine, lift je radio kad je hteo, i ujutru sam gledao kroz prozor i video samo beton, parking, još jednu identičnu zgradu, i sivo nebo koje bi u avgustu počelo da podseća na pločicu u kupatilu. Nešto me je gušilo iznutra, ne bolno, nego tiho, kao da tlo pod nogama nije moje.

Jednog vikenda u junu 2022. godine, rekao sam Gordani da hoćemo da vozimo do Topole, bez razloga, samo da vidimo gde nas put vodi. Ona je mislila da je to još jedna moja ideja koja će trajati nedelju dana, ali ja sam bio odlučan na onaj tihi način koji ona prepoznaje posle trideset pet godina braka. Našli smo imanje u selu pored Topole, sa baštom od hiljadu kvadrata, voćnjakom sa šljivama, i kućom koja je tražila malo ljubavi i dosta rada. Prodali smo stan u Novom Beogradu 2023. godine, i iskreno vam kažem, mislim da je to bila najbolja odluka u mom životu posle ženidbe sa Gordanom.

O samoj prodaji stana i o tome kako smo izabrali agenciju pisao sam u posebnom tekstu, za one koji ozbiljno razmišljaju o sličnom koraku.

Moj svakodnevni život

Ustajem sa suncem, bez alarma, kao što je dedu moj radio celog života. Prva stvar je kafa napolju, na tremu, dok slušam ptice koje u sedam ujutru zvuče kao da drže koncert namenjen samo meni. Zatim idem u baštu, pa u voćnjak, pa na pijacu u Topoli petkom i subotom, pa nazad u baštu. Gajim paradajz po dedinoj metodi, paprike, krastavce, crni luk, beli luk, krompir, kupus, i sve to bez ijedne kapi veštačkog đubriva, samo uz kompost koji sam pravim iza voćnjaka.

Voćnjak ima šesnaest šljiva, osam kajsija, tri kruške i dva oraha, i od tih šljiva pravim rakiju svake jeseni po receptu koji je moj deda koristio pre šezdeset godina. Na pijacu u Topoli prodajem ono što nam ostane, a ostane uvek dosta jer bašta daje mnogo više nego što dvoje penzionera može da pojede, čak i kad pozivamo sinove i unuke na ručak.

Gordana se bavi cvećem, slatkom od šljiva, pekmezom od kajsija, i domaćinstvom na način na koji su to naše bake radile pre pedeset godina. Ja sam zadužen za baštu, za drva, za popravke, i za sve što se kvari ili se mora podići iz temelja. Imamo i mačku Šarku, koja je teoretski zadužena za miševe, ali u praksi uglavnom spava na toplom kamenu ispred kuće.

Zašto pišem blog

Sinovi su mi rekli pre dve godine, tata, ti toliko znaš o bašti i selu, zašto to nigde ne zapišeš. U početku sam mislio da se šale, jer ja sam čovek koji je ceo radni vek držao volan a ne tastaturu. Ali kad sam seo i počeo da pišem prvi tekst, o paradajzu koji tri godine nije hteo da mi uspe sve dok nisam primenio dedin savet o zalivanju samo ujutru, odjednom sam shvatio da imam mnogo toga da kažem. Trideset i pet godina sam u autobusu slušao ljude kako se žale na život, na posao, na žene, na decu, na komšije. A ja sam na selu posle penzije našao mir koji ni sam nisam očekivao, i ispostavilo se da o tom miru, o toj bašti, o toj rakiji i o tim šljivama, ima dosta toga da se kaže.

Pišem za svakoga ko razmišlja o bašti, o seoskom životu, o tome kako da uspori malo pre nego što prekasni. Neću vam prodavati maglu, govoriću vam kako jeste, i kad paradajz ne uspe i kad rakija ispadne kisela i kad mraz uhvati pola voćnjaka u aprilu. Jer i to je deo priče, i priča bez grešaka nije priča nego reklama.

Ako vam se sviđaju ovi tekstovi, svratite opet kad stignete. Ako imate pitanja, pišite mi slobodno, odgovaram svakome. A ako već imate svoju baštu, onda smo već prijatelji, samo još nismo popili kafu zajedno.